— Није потребно, — одговори младић, кад је видео да се овај господин устеже; — све је ту близу.

Поклони се и оде.

Друштво остаде на доксату. Узбуђење њихово ишчезе као пресечено. Наместив се како тако свако на свом месту, обузе их неко пријатно поуздање у своју судбину усред туђине. Урођене им охолости нестаде; младића испратише захвални погледи, све док се изгуби у светини; нарочито га госпођица хваљаше, у чему се није ни у колико ограничавала, већ је и по трећи пут тврдила да је то један врло фини младић и да она управо не зна шта би они без њега.

Та примедба, до душе, није била много ласкава за господина барона, који је, како изгледаше, био мушки заштитник мале путничке дружине, а он у целој овој авантури и није налазио ни мало уживања; ипак се похвалама госпођичиним смејао и он више по дужности, кад виде да им се и она најмлађа слатко смејала. Она сува пак рече:

— Ви бисте пристали, госпођице Јулијо, да нам тај млади господин буде сапутник бар до Крагујевца.

— О, и даље, молим. Зашто не? — одговори госпођица. — Свакако имали бисмо врло доброг путничког маршала, јер господин барон, како ми се чини, не радује се много овом излету у полу цивилизоване делове света. Његово је поље више на углачаном паркету, него ли по овим труцкавим друмовима.