Старија дама нађе се у чуду; једва могаше да му одговори:

— Мо... лим.

— Зовем се Павле Ђурић.

— Monsieur Jouritch! (Г. Журич!) — узвикну госпођица. — Прекрасно, прекрасно.

— Ученик Париског Университета.

— Un etudiant! (Ђак!) — мрмљаше најстарија. — Чудо, право чудо!

Сви му у се поклонише, а господа се руковаше с њиме мрмљајући своја неразумљива измена.

Госпођица, која је била међу свима најокретнија, одмах му стаде објашњавати и за тренут ока исприча му сав догађај. Сложише се у молби, да им нађе ма и невешта ковача, који би или набавио нов точак или би бар овај оштећени могао да дотера, како би још данас могли да стигну у Крагујевац на преноћиште

— То ћу, разуме се, покушати, — одговори младић. — Но за то време изволите овамо на доксат (sur la terasse!), где ћете се моћи одморити и освежити добрим воћем или изврсном водом.

— Ах јест, вода вам је прекрасна.

— Боља него наша тамо у Бечу и Пешти.

— Благодаримо, благодаримо! — узвикиваше госпођица неколико пута и већ се наместила на доксату, одакле позиваше и остале, да се попну уза степенице.

То и би.

— Господин барон нека иде са вами.