учинише, те су их и људи окружавали у пристојној даљини, тако, да је у полукругу пред њима стајао само збуњени механџија, кога су неколико пута запитали на разним језицима.

— Ах, ово су Срби! — узвикну она сува. — Да су наши светли преци знали да ће њихови потомци једном доћи у овакав положај, зацело не би допустили својој деци да забораве матерњи језик.

— Ви сте, госпођо сестро, и у овој прилици иронични као увек.

— Овом приликом теткица има право.

То рече она најмлађа која је досада стојала одвојена од њих, мало подаље, где је на хартији, положеној на полеђини повеће тврдо повезане књиге, нешто цртала, а уз то се разговарала са господом који су им били у пратњи, па се сад, свршив цртање, приближила и пристала уз старије женскиње. Глас јој је био свеж као и лице јој, покрети и ход слободни и лаки, осмејак и очи пуни чара и умиљатости, а то се сада нарочито истицало пред гледаоцима, којима је морала пасти у очи велика противност између предвечерја и зоре живота. Кад се она појави, лица се у гледалаца одједном разведрише, а мештанке се упињаху на прсте, да је виде.

— Ah, mon Dieu, mon Dieu, que faire! (А, Боже мој, шта да се ради?) — уздахну стара госпођа.

Онај младић, што смо га видели, да се приближује варошици, стајао је ту у гомили и гледао дошљаке непомичан, са изразом