— Није то тако страшно.

— Није, по твојим романтичким погледима. Ти си нас и навела на ову будалаштину.

— Боже, госпођо, — уплете се трећа дама, која је по свему изгледала осталима трима потчињена, — нисмо овде на крају света; наћи ћемо ваљда точак, па ако не, преноћи ћемо. Стићи ћемо свега један дан доцније. Није нам хитно.

— Јест, јест, драга госпођице, — одобраваше живо она сува, — ви сте тек увек најпаметнија, а на сваки начин стрпељивија од моје госпође сестре.

— Па лепо; шта ћемо сад? — упита она крупна.

Док су се дошљаци овако разговарали, били су и остали присутни у не малој забуни. Механџија је изишао из механе са капом у руци; стоји пред странцима и гледа збуњено преда се. Путници међутим, како се видело по њихову негодовању, немађаху намеру да му буду гости. Светина није знала шта да мисли. Каруца су била лепа, ни Књаз их немађаше боља; госпође, нарочито она крупна, држале су се тако господски, као да су владарке; мушкарци пак, отмени и фино одевени, стајали су у пристојној даљини очекујући њихове наредбе, па су и ови изгледали као неки „швапски“ министри. Отмена спољашност госпођа, којих беше четири на броју, дивне путничке хаљине њихове и онај сладак и тежак мирис што се диже и разлеже из бора њихових кратких сиво-кадивених огртача,