између брата и сестре бивале све жешће, те није чудо, што је Марта живела у непрекидној трзавици.
Баш некако у зиму поручи Марти њезин бранилац, да дође што пре до њега, хоће да се обавести о нечем, што је врло важно по парницу. Марта је била у последњим недељама пред порођајем, време хладно, пут рђав и Влада је узалуд покушавао, да је одговори од пута. Та, за Бога, кад је ствар већ толико чекала, може се стрпити још мало. Но где би Марта слушала! Она је доказивала, да баш мора ићи, она познаје најбоље ствар, а и адвокат не би је звао, да није врло потребно.
Влада је и опет попустио и одвезао жену у варош. Но већ на половини пута увидела је и Марта, е би била боље чинила, да је остала код куће; но доцне. Приспела је полумртва до адвоката, а кад тамо, рекоше јој, да је он отпутовао некуда и да се пре неколико дана неће вратити. То је болесну жену срушило још већма, и Влада се озбиљно поплашио.
На послетку се покупи и одведе је лекару. Био је то старији човек, родом из Боривојевца и познавао је њихову кућу. Лекар је прегледао жену и нашао, да њено болесно стање излази из њеног душевног немира, па кад чу, да се парничи, с ким се и око чега се парничи, он јој озбиљно рече: „Да сте ту јерусалимску икону и ви и ваш брат бацили на ватру и изгорели је, већма би угодили Богу, но што се око ње инатите, парничите и сатирете“. За тим јој је говорио, да ће у скорим данима да постане мати, и да има светијих дужности од парничења. „Маните се свега, рече јој, и брините се једино за дете“.
— „Све је готово и приправљено“, изусти она обореном главом.
— „Све је готово“, рече јој лекар строго, „зар баш све? Верујем, да сте скројили пелене и побринули се за колевку, а зар је то све? Но како стоји са оном крвљу и нарави, које ће то дете да донесе на свет? Зар мислите, да се о томе не треба бар исто
