брат и ја баш не знам, за што се тако окомио на тебе. Ружи те свакојако и поручује, да ти сама дођеш по икону, па ће ти поломити кости, а ако му шиљеш поруке и девере, даће те на фишкала.“

Марта је била још једнако раздражена, као што је то обично у болести и после болести, а баба Језекиља је свем селу испричала оно исто, што и Марти, па су сад многе и многе „друге“ и „прије“ долазиле, да је „сажаљују“. То је Марту управо разбесило, и кад се већ са свим опоравила, а муж јој пошао у варош адвокату због преписа неке ливаде, отишла је и она с њим, те кренула ствар око јерусалимске иконе. У опште, сад је већ напала на целу поделу. Влада је стишавао и умиривао жену, али није помогло. На послетку је молио адвоката, нека покуша лепим, а ако му се изда икона, он ће и доплатити нешто. Тај човек је доиста мислио, да је његовој жени стало до иконе, а овамо је њојзи било стало до ината.

Та се ствар вукла и отезала, али није заспала. Адвокат је покушао измиру, али узаман. После се догодило оно, што се у таквим приликама обично догађа. Парница је донела што и вино. Узбурка крв у човеку, и као што у пијанци постаје човек жешћи и учини и оно, што иначе никад не би учинио, тако је и при парничењу. Кад су Марта и њен брат по други пут били позвани пред судију, добацили су онде у ходнику једно другом тако крупних, гадних речи, да у мало не дође и до пљувања. Онда су се, по српском обичају, заверили у себи, да неће попустити, но терати до краја, па ма их стало главе или бар крова с главе.

Влада је умиривао жену, али благо; није хтео да је дражи; та, она у последње време и онако беше скоро увек раздражена, узбуђена, пакосна. Та, и где би он љутио њу баш сад, кад је дознао, да ће скоро да га усрећи — дететом. И док се парница код суда једва кретала, донде су сплетке и оговарања