„Није“ вели Јованка. „То је роб. Он ће увек радити код нас, кад год буде посла.“

Јулка је и зачуђено и застрашено гледала у Боривоја. То је прави роб, кога је видела у животу. „Неће нас убити?“ питала је.

„Не дира тај никога. Врло је миран, а и отац каже, да га се не бојимо“.

„А неће ли побећи? Шта ћете онда, ако прескочи ограду и јурне у свет? Ко ће онда робити место њега?“

„Неће ни бегати, не бој се. Да је хтео бегати, одавна би до сад побегао“.

Јулка није рекла ништа више и другарице одоше у онај крај врта, који беше најудаљенији од Боривоја. Но бадава су отишле тако далеко. Јулка је непрестано гледала онамо.

„Како се зове он?“ пита мало доцније Јованку.

„Боривоје“.

„Лепо име... А да ли видиш, да је он и врло леп чавек?“

„Леп је“, кажу обадве.

„А за што су га затворили?“ пита Славна.

„То бих и ја волела знати“, каже Јованка. „Али ми отац није говорио о том“.

„Боже мој“, срди се Јулка, „та то је најглавније. То си се требала најпре распитати. Шта ти мислиш Славна, за што су га затворили? Да није убио човека...?“

„Шта ти пада на ум“, вели Славва. „Да је убио човека, не би га овако пуштали. Него је може бити крао“.

Но томе се опет опирала Јованка. „Није лопов, не дира ни у шта“.

Девојке заћуташе за часак. Сигурно се промишљале о томе: Да ли може суд затворити и таког човека, који нити краде нити убија?

На послетку ће рећи Јулка скоро шапатом: „Знате ли шта? Хајде, да га питамо“.