да је лако преварити жену, још лашке болесну жену, а најлакше преварити болесну жену, која је далеко оданде; али нека њу, баба Језекиљу, покуша ко преварити, томе не би требало ни суда ни џелата, но би му она судила.

Мартин брат поштовао је јерусалимску икону. Та се икона чувала у њиховој породици преко стотине година, а донео ју је неки њихов рођак из Јерусалима. Говори се, да је на тој икони било исписано дванаест глава еванђеља, а испод сваке главе насликано све, што се односило на тај одељак. Био је дакле на тој икони не само Бог отац, син и дух свети, него и цео свет, небо и земља, све што видимо и „не видимо“. Ту је био понтиски Пилат, пророци, ускрснуће мртвих, па на послетку и „живот вечни“, пакао и рај. Кажу, кад је човек гледао ту икону, све су га мрави подилазили од ужаса и милоте. Но све је то: Некад било, сад се приповеда. Пред јерусалимском иконом горело је кандило, те је икону надимило, оцрнило и замазало на њој натписе и слике. После су покушавали, да очисте икону — врућом водом прали су је и рибали, са чега се утрла боја још већма. За тим се икона и опет гарила, прала се, а кад се стала цепати, онда су је крпили и лепили, тако, да данас беше комад надимљене и упрљане крпе. Но у породици су је опет за то већма поштовали, него ма коју другу икону и још су увек палили пред њом кандило.

Мартин брат је дакле ценио ту икону, али би је без сумње уступио сестри, само да ју је искала лепшим начином. Но сад се огорчио. Баба Језекиља не само што му је дошла претњом у кућу, но је још пре тога протелалила селом свакојаке сплетке. Он ју је дакле очепао за раме, довикнуо јој нешто ружно, обећао, да ће јој поломити све кости, ако му још једном дође у кућу и бацио је на улицу.

Баба Језекиља није му судила, но га је пред Мартом још похвалила. Каже: „Красан човек тај твој