Упознаше га брзо. Опазише, да нити мисли о бегању, нити је лаком на дуван, те су га испрва пуштали да чисти ходнике, носи судијама воде, послужује их, а доцније му поверише још већма.

Судац Јелачић стојао одмах трећа кућа од затвора, те је стражар сваки дан отпраћао Боривоја тамо, да ради у башти, а кад што и друге послове. Тамо је он бивао по читаве сате без надзора и чувар је долазио по њега само онда, кад је знао, да је посао готов. По строгом закону ово не би могло бити, али се такав обичај затекао од старина.

Боривоју је у сваком погледу било добро, већином је на свежем зраку, а и с храном му је боље, јер је гђа Јелачићка добра душа. Увек га се сећа по ручку, па му кад што пружи и чашу вина. Боривоје је опет скроман, вредан, захвалан. „Види Бог“.

У Јелачића била и јединица ћерка, Јованка. Девојка није баш необично лепа, али је необично мила. Из њених граорастих очију вири нешто голубије, а при том тако паметно. Онда, кад је Боривоје дошао у њихову кућу, било јој је скоро шеснаест година.

Јованка је у прво време носила Боривоју тањир јела, чашу вина или какав налог, како јој је кад мати наредила, али му се није приближивала иначе. Некако је зебла од тог роба, који је тако необично покоран.

Но за мало се окренула ствар. На место зебње дошла је радозналост. Какав је човек тај роб? Роб треба да је рђав човек, а овај овде је тако миран, добар. Требало би и да је затворен, а овај није ни то. Могао би утећи сваки дан, а неће.

У Јованке биле две другарице: Славна и Јулка. Славна је Јованчиних година, а Јулка јој је сестричина, скоро две године млађа од ње.

Кад су се три другарице искупиле у врту Јованчину, Јулка је омах уочила Боривоја. „Ово није ваш кочијаш“ — каже.