„Нечастиви“, поче Боривоје да муца.

„Та какав нечастиви? Шта ми се ту назарениш, шмокљане? Говори ти мени српски. Убио си је за то, што те је погазила, имаш на то и сведока. Кад је твоја жена видела, којим си путем ударио, требала је да покупи децу и да каже конзисторији: „Кидајте ме, растављајте ме, нећу да живим с лудим човеком. Да је тако учинила, евала јој, али овако не иде, брале. Твоје име носи, твој лебац једе, а другом отвара врата своје собе... ајак, не може то тако бити. Спавај ти, брате мој, мирно, моја ће бити брига, да покажем суду ствар. А ти говори што год хоћеш против себе. Што више, то боље. Јер што год се ти више увлачиш у зло, тим ће све боље и суд видети, да си луд. А луди нема суда. Е сад иди братко — збогом.“ Па лепо изгура Боривоја на поље и затвори за њим врата. Боривоје се убезекнуо, а с оне стране браве чуо је гласан кикот великог фишкала.

Дође дан суђења и Боривојев бранилац доби мал’ те не у свему право. Прва ствар недоказана и застарила, за другу добио Боривоје три године робије. Он не апелира, не тражи мање, али апелира његов бранилац, а апелира и велики фишкал. Кажу, да је велики фишкал казао у ходнику Боривојеву браниоцу: „Хо, хо, драги мој, не може то тако остати. Јер ако може бити, да човек добије за жену само три године дана робије, онда ћу ја сутра убити и моју.“

Дође и други па и трећи суд, а све три, па три године. Боривоју изгледа то до душе мало, али кад сви судови веле, да је доста, право је и њему.

Анђели и роб.

Док је Боривоју изишао суд до краја, прошла је читава година. Остале му дакле још две, па га на тако кратко време неће ни носити у коју велику казнионицу, но га задржали, да у окружном суду издржи казну.