„Како ми не може бити ништа“, пита га Боривоје, „кад сам крив? Ти може бити и не знаш, господине, каква је са мном ствар? Ја ништа не тајим; све сам казао господину испитнику.“

„Шта си ти казао господину испитнику, дедаче? Зар оно, да нису курјаци изели оног твог друга, који је нестао? Па што га ниси нашао? Та ишао си и ти и г. испитник и г. велики фишкал читав дан по трсци и шевару, прекопали сте рит, па ништа. Господин велики фишкал је у оним баруштинама назебао и нашао је грозницу, а лешине нисте нашли. Ниси ти, голубе мој, никог ни убио, него си ти болестан у мозгу, знаш. Иначе је та ствар застарила; баш и да си учинио, одавна је било, па те не могу казнити. Ако добијеш због тога макар пола сата, ја ћу робовати за тебе.“

Боривоје слуша, па чисто не верује. Каже: „Истину ја говорим, господине. Волијем и умрети, него да слажем.“

„Па баш и да умреш, опет ти се не верује. Казао сам ти већ, да ти због тога неће бити ништа. Ако ти се не допада — апелирај.“

„А оно друго?“ пита Боривоје.

„Какво друго? Зар што си потукао ону живину по кући?! Ни бриге те није, за то нема суда, а за жену ћемо се већ разговарати. Ти си, братко мој, био луд, још си и сад луд и ја бих те на чисто могао извадити за луду, па да те и не суде. Али и без тога ћу те опростити беде. Ти си се у својој лудој глави начинио испосник, хтео си у Јерусалим, па да те на хатару дочекује литија и да те свет назове: Хаџи - Боривоје. Од оног силног пасуља и киселих краставаца већ си био премијаукао, ниси био читав човек, не може ти се дакле ни урачунати.“

Боривоје не зна, шта да мисли. Окренуо се великом фишкалу, а онај сео на канабе, опружио ноге, те угушује смеј.

„3а што си убио жену?“ пита бранилац.