да шета. Али није могао више ићи, но се наслонио на зид. Дигла се била бура, завитла мећава и сви се склонише у ходник. Тада он изиђе у ону мећаву, клече на сред авлије, подиже руке к небу и поче најужасније клети Милеву. Више није устао. Подигоше га и однеше у болницу, где је те ноћи и умро.

И Лазар и Боривоје били су потресени до дна душе. Сад су били и опет сами, но и то за мало, јер је Лазар скоро издржао своју казну.

Дође и дан растанка. Лазар полази кући, а Боривоју је оставио свето писмо, увијено у црне корице, а оставио му га је и у срцу, увијено у назаренска тумачења. Још му обриче, да га неће заборавити; доводиће му децу, а доносиће му и књига назаренских. Има: „Харфа Сиона“ а има и више придика неког енглеског Назарена, преведених на српски језик.

Боривоју је тешко, претешко, али је већ помало научио да влада собом. — „Страсти треба угушити. За љубав светских ствари немој ни да запеваш, ни да заплачеш, ни да се развеселиш, ни да се растужиш“, вели назаренско учење.

Но таман Боривоје остао сам, а већ му јављају, да ће скорим добити суд. Зову га пред судског старешину, председника?

„Имаш ли браниоца?“ пита га председник.

„Немам господине, а и не треба ми“.

”Ако теби не треба, суду треба. У крупнијим стварима мора бити бранилац, а код тебе се не тиче месец два дана, него ту игра глава. Ти ниси убио само вашку и мачку, него и жену, разумеш ли?“

„Разумем.“

Дан, два доцније, зову Боривоја пред великог фишкала, (државног тужиоца). Тамо му је и бранилац, кога је поставио суд, па хоће да се разговара с њим. Висок, крупан човек, а кад говори, све грми.

„Драги мој“, каже, „ја ћу те бранити на суду; не бој се, не може ти бити ништа“.