и лакомости. Данас одбегне девојка из моде, из непромишљености, из каприца, па кад се покаје, онда се изговара, да је била сила. Бива до душе, да девојка не каже одлучно: „Хоћу, дођи, узми ме, метни ме на кола невенчану и однеси ме у мрак“. И која ће девојка рећи то? Она у смеју и шали каже: „Нећу“, а то је девојачко хоћу. Која девојка тако поступа, а тако је поступила Милева Срданова, те нема права да каже: „Нисам хтела.“ Девојка трезвена треба да зна, да има ствари, с којима се она не сме шалити, ако се баш момак и нашали.

Обренов бранилац говорио је још дуго о том питању, па онда пређе чак и на Адама и Еву. Каже: „Има у свакој библији, како је било с првим човеком. Он се кукавац није још ни пробудио био из оног тврдог сна, у који га је уљуљао Господ, кад се Ева већ упознала са змијом и шетала под оном јабуком, пред којом је писано с крупни слови: „Ово је забрањено“. Али само да је у рају било судија, Ева би после три дана сигурно отрчала к њима, да се тужи, како ју је Адам бацио на кола и силом одвукао до забрањене јабуке. „Но као што је познато“, рече Обренов бранилац, „Бог у својој великој премудрости није нашао за целисходно, да у рају ствара још и судије“.

Овакав говор није отрпео председник суда без приговора. Обренов бранилац му није остао дужан и ствар се свршила с тим, што је бранилац био осуђен на 50 фор. глобе.

Но није ни Обрен добро прошао. Мара Шљиварева је сведочила, како је чула Милевину цику оног вечера, а и Милева је говорила, да није хтела. Суд је према томе осудио Обрена на 4 године тешке тамнице. Бранилац је уложио призив на виши суд, али док је призив био на путу, Обрен је умр’о.

Чак ни последњих дана није легао у кревет, но се вукао од зида до зида. Није јео, није говорио, само је кашљуцао. Последњи дан у јутру, покуша