Обрен тешко уздахну, суза му заблиста у оку, али не рече ни речи.

Кад су га одведи у затвор, постоји мало, па се онда исповеди Лазару. Све му је казао онако, као истражном судији, па заврши: „Ја ћу скоро, што но кажу, Богу на истину, али ме није жао живота. Нека је просто и оним нељудма, који онако учинише са мном. Њих ваљда царевина плаћа за то, да тако чине, али Милеви не могу опростити.“

Лазар је мирно слушао Обрена, па је после тога дуго ћутао. На послетку не осуди ни сестре, ни Обрена, но је изговорио дугу придику против светске сујете и разврата. Каже: „Томе је сав зачетак у вашим навикама. Код вас нит момци, нит девојке мисле на душу, но само на земно ништавило. Девојка удри на себе пантљике и шаренило, па трч у коло. Скаче као махнита и допушта момку, да је хвата преко среде. Онда није чудо, ако отуда изиђе свако зло. Ако се дете кад год и заигра, може му се опростити. Али да и зрели људи, па чак и старци и бабе скачу уз онај ђавољи рог, то за цело није од Бога, но од сотоне. Коло је сотонина мрежа; ко уђе у ту мрежу — пропао је.

Два суђења.

Обрен је добро осетио, да се у њему пореметило нешто. Једнако је поболевао и очигледно је венуо. Наскоро је добио суд. Мати му продала тако рећи и сукњу, те узела браниоца.

Бранилац је на суду изговорио лепу беседу о ускакању код Срба. Каже, да је код Срба у старије време било женско без сваког права. Девојку нису питали, но је морала поћи за оног, ког јој наменуше старији. То је било насиље на срце девојачко, а свако насиље изазива отпор, револуцију. Девојка се опирала родитељском насиљу тиме, што је одбегла за драгана, да не мора поћи за недрагог. Но то је давно било, сад се приповеда. Данас је доба ветропирства