„Бог ће њу убити за то.“

„А за што си ти хтео бегати, кад су те жандари носили овамо? За што си скакао с кола, кад си невин?“

„И то није истина. Него су ме три дана мучили, да кажем и оно, што није. Везали ме за пећ и ложили, док се није усијала. Ако онда нисам полудео од муке, никад нећу. Кад су ми оковали руке, да ме носе овамо на суд, не могох сам да се попнем на кола, па узела двојица, да ме дигну. Двапут ме дизали, и двапут упустили на камен. Угрувао сам се као нико, али стегнем срце и ћутим, па још они грде, што сам тежак. Њихов старешина, стражмештар, шта ли је, каже им: „Мрцине, шта радите с човеком? Сложно, јуначки, па у кола.“ Узеше ме и трећи пут, подигоше, замахнуше са мном и — пребацише ме преко кола. Пао сам и по трећи пут на земљу, глава ми удари о точак и обли ме крв. За тим ме унели у собу, па ме онако крвава испитују. Кажу ми: „Или ћеш казати истину, да си уграбио девојку без њене воље, на силу, или ћеш умрети.“ Ја нисам хтео да лажем и једва ме махнуше. Донели ме крвавог и модрог овамо, па су јавили оном господину, који ме је примио, да сам путем искакао из кола, те се угрувао. Чуо сам ја то, али сам ћутао. Доста ми је.“

Истражни судац је дозвао судског лечника, да прегледа Обрена. Лечник се жалио, што га нису јуче дозвали, волео би, вели, да је видео Обрена крвава, у његовим хаљинама, онаква, каквог га донеше жандари. Но опет га је прегледао и забележио сваку модрицу и чворугу на телу му.

„Угрувао си се“, каже, „врло си се угрувао, али ће проћи.“

„Никада!“

Лекар и опет пипа ребра и вели: „Читава су“.

„Јесте“, каже Обрен, „може бити да су ребра читава, али ја осећам, да се нешто прекинуло у мени и да никад више нећу бити човек...“