ја и мати моја, да нас не срамоти, кад је већ тако учињено и она се предала. Само је казала: „Кад је већ морало тако бити, бар да си ми казао раније, те да сам послала напред сукње, овако сам гола, а баба ми неће ништа дати“. „И не треба“, кажем ја, „само кад си ти ту“.

„Е видиш, то си врло лепо измислио. Само ми кажи, како ја могу веровати у то, кад знам, да је Милева од тебе побегла?“

„Видим и ја, да је она мене с тим убила и знам, да ће и њу због тога убити Бог“.

„Па за што је побегла од тебе? Јесте ли се посвађали?“

„Нисмо. Првих дана смо лепо живели, све до Божића. Кријем ја њу од свакога, а и она тражи, да нико не дозна, где је. Кад дође Божић, ми се спремисмо сиромашки, јер је код нас сиротиња. Она се онда заплаче и неће да руча. Каже ми: „Сад је код мог бабе прасе, па свакојаке ђаконије, мушкацоне, па бермет“. Ја је љубим и тепам јој: „Ти си моје прасе, ти моја мушкацона, ти мој бермет, ти мени сва сласт овог света“. Она се мало умири и ручала је с нами... Кад дође мали Божић, Нова Година, она опет плаче. Каже: „Данас код мог бабе има још увек прасећа печења од Божића, затекла се бар глава ако ништа друго, па чак и гаров једе шунке и сарме на данашњи дан“. И опет ја њојзи говорим, да је не дам ни за све прасеће главе овога света, али је више нисам могао умирити. Поче да ме куне, што сам је уграбио, и кад би вече, побеже. Ја сам то опазио још док је била с ове стране врата и могао сам је стићи. Но нисам хтео на силу. Мислио сам: „Нека јој Бог плати“.

„Онај, који те је научио, да тако говориш, добро те је научио“, вели му истражни судија. „Али се теби не верује. Ето, Милева каже, да она никад није говорила с тобом о ускакању“.