већ сумрак, а опазим је, где стоји пред кућом. Дошло ми је, да се разговарам с њом; зауставим кола на друму пред Тасиним дућаном и кажем Ивану: „Иди купи ми дувана, па ме причекај ту, сад ћу ја доћи“.

„То је било онога дана, кад си је уграбио, шта?“

„Јесте... Зађем за друм, и дођем до њене куће. „Шта ћеш ти ту сад?“ пита ме. „Хоћу да се разговарам с тобом“. „Је л’ важно?“ каже. „Важно је, хоћу да те питам: Шта је с оним, што смо говорили?“ „Ја не знам, да смо ми што говорили“, каже. „Е, гле сад, како си заборавна. Та говорили смо: Како би то било, да ја тебе уграбим‘“ Па јој онда кажем, како би ја њу волео и пазио је. Она се само смеје и каже: „Иди ти с Богом, ја сам ти већ казала, да ти ниси кадар мене уграбити.“ „Хоћеш ли ти мене чекати овде само два минута?“ питам је. „Чекаћу те“, каже она, „и три минута, али шта ћемо јуначе, ако и онда ништа не буде!“ Ја нисам ништа више казао, одем до друма, скочим на кола и викнем брату: „ Терај овамо.“ Дођем до чича-Срданове куће, гледам по улици, нема никога, а Милева још једнако стоји пред врати, гледа у небо, које баш поче да се осипа звездама. Скочим доле, огрнем је дороцем и бацим је у кола...“

„Је л’ се бранила, отимала?“ пита истражни судија.

„Није, нисам опазио ништа“.

„Лажеш. Мара Шљиварева стојала је онда у авлији и каже, да је чула чак онде, како је Милева цикнула. Видела није никога, али је чула Милевину вриску“.

„Ја нисам чуо, Бог нека ме убије, ако слажем и једне речи“.

„Дед, само даље. Шта је радила Милева, кад си је одвео својој кући?“

„Што је истина, истина; тамо се срдила, плакала је и искала се натраг. Каже ми: „Гром те убио, ти си луд, не знаш за шалу“. Али сам је молио и