од тог еспапа да крадеш... Али да богме, није теби требала девојка, него њени новци, је ли?“

Обрен ћути. За тим се истражни судац дохвати пера и хартије, те поче редован испит.

„Од кад ти знаш Милеву Срданову?“

„Знам је још, кад је била ево оволишна.“

„А како је било онда, кад је порасла? Како си јој се доближио?“

„Доближио сам јој се лане, у Станићеви сватови. Она је играчица, да јој пара нема, а нисам ни ја у томе постидан. Истина, ја сам њојзи први казао: „Ала, Милева, баш играш као вила“, а она је после казала мени: „И ти играш као вилан“.

„И ти си из тог пронашао, да треба да је уграбиш, а?“

„Не из тога, било је међу нами и више. Оног дана нисмо говорили даље, али кад смо други пут играли, повија се она за мном као да смо срашћени и каже: „Ама смо нас двоје баш прилика у колу.“ „А зар ми не би и иначе приличили једно с другим?“ Она ме само гурну, па тек доцније каже: „Иди к врагу“. То ми је непрестано ишло по глави, допала ми се. Други пут нађем је на рогљу и питам је: „Кажи ми право, Милева, шта би ти рекла, да те запросим у твог бабе?“ „Рекла бих“, каже она, „да се оканеш луда посла, он ме не би дао за тебе.“ „Али кад би ти хтела, ја не би питао, хоће ли он, но би те уграбио.“ „Е, гле сад“, каже она, „баш си ти момак да ме уграбиш; иш не праши!“ „А к’о за што мислиш, да ја не бих био кадар, да те одвучем?“, питам ја. „3ар сам ја најгори? Та, уграбио бих те, да си сред цареве војске, само кажи: Хоћу.“ „Ко хоће да граби девојку“, каже она, „не пита је, да ли хоће, него види то и сам. Леп си ми ти момак, кад не знаш ни то, а хоћеш да ме уграбиш.“ Ту смо се растали и нисмо се дуго састајали, јер уз божићни пост не игра коло... Баш у очи самих Материца враћам се ја с мојим малим братом Иваном с орања, хвата се