Што јо год твога мужа, то је и твоје, а што теби припада, на то има и он права; па ако ти брату одбијаш толико на братство, не мора он.“

Ове се речи ипак прилепиле за Марту. Дуго је лежала, на што не беше навикнута, па то лежање и болест пробудише у њој неку раздраженост, које се није могла олако да отресе. И кад јој је муж догнао из поља, показала му је ствари.

Он само климну главом.

„Све је раздрускано“, каже она.

„Ништа, оправићемо. “

„Све, што је било боље, задржао је брат.“

„Задржао је оно, што му је требало; нами је једно као друго, тек спомена ради.“

„Ама за што га браниш толико, кад није заслужио? — пита Марта раздражено. „Ако му је баш и требало што од мога дела, за што није искао, него је задржао. Али наравно, знао је, да сам добра, па мисли: Ћутаћу. Па кад ми је већ послао баш све само избушене и поломљене ствари, за што ми није послао бар јерусалимску икону?! Зна он врло добро, колико сам волела ту икону, лепила је и чистила; без мене би давно пропала.“

„Па њу ти је баш могао послати“ — рече јој Влада, само да је умири.

„Па кад је могао, за што није?

„Ако ти је баш толико до ње стало, ишти и добићеш је.“

Овим се свршио разговор о наследству, али Марта није заборавила тог разговора. По првој прилици поручила је Марта брату, да јој пошље јерусалимску икону. Но та прва прилика била је по несрећи баба Језекиља, жена, о којој се по селу говорило, да јој је језик још гори и од имена јој. Није ни Марта искала икону без икаква заједања, а тек баба Језекиља! Она је испоручила, да ће сви судови, сви министри (пештански и бечки), па на послетку и сам цар имати посла, ако Марта не добије иконе. Уз то је додала,