да отпочину, кад се отворише врата и неког угураше у собу.
Нови сужник је био млад, висок човек, у ратарском оделу, тек му пробиле науснице. Може се рећи, да је био леп, а по оделу се видело, да је Србин.
У први мах је стао на средини собе, непомично, доцније се упутио лагано у кут; седе на даске од постеље и покри лице рукама. С поља на прозору горео је жижак и светлост тог жишка беше толико јака, да је Лазар упознао дошљака. Био му је сељак, Обрен Тодоровић, син сиротог али поштеног ратара.
Лазар га није хтео бунити, али кад Обрен стаде јечати, истина тихо, али тако тужно, ужасно, као онај, који хоће већ да издахне, он му приђе. „Обрене, брате, шта ти је?“
Обрен подиже лагано главу, па кад упозна Лазара, претрну. Но за тим, као да се прикупи. Упр’о очи у Лазара, метнуо руку на срце и вели: „Бог нек ми суди, ако сам ишао на силу... Мене су изломили и ја ћу умрети. Моја стара мајка вришти данас без потпоре и помоћи, али ће Бог платити и Милеви, што тако учини са мном. То ти отворено кажем, ма да ти је Милева сестра.“
Лазар је из ових речи на мах увидео, у чему је ствар. Обрен је одвукао Милеву. Дође му тешко, претешко, али је хтео да се уздржи од сваке ружне речи. Одступио је од Обрена и седе у други кут.
Но то није дуго трајало. И њега и Обрена пекло је нешто, обоје су осетили, да је ово ћутање најгоре и да ће најбоље бити, да се обавесте. Сутра дан је и дошло до тога.
Обрен је први пришао Лазару и хтео, да му се исповеди баш, кад га одведоше до истражног судије.
Истражни судија је још доста млад, али мргодаст човек. Дуго гледа у Обрена, за тим презриво напући усне и каже: „Баш си магарац! Девојака је бар доста; у свакој улици има их и по десет, које једва чекају, да се обесе човеку о врат, и ти нашао
