Пера је вртио главом. И кад би прва недеља, ето ти га опет у скупштину. У лицу је црвен као рак, а кад Назарени хтедоше да започну молитву, он се диже. „Браћо и пријатељи моји“, каже, а глас му дрхће, „опростите ми, али не могу више с вама.“

Не казује даље ни за што не може, ни крошто не може, но оде. Кад дође кући, оде у кошару, узе троструко уже, покваси га у воду и стаде вијати кукавну Кристу. Право је потера три пут око куће, па онда шором кроз село и натера је на Дунавац. Криста је прегазила Дунавац, умало се није удавила, па онда запраши даље и никад се више не врати у село.

Перу су затворили у сеоску кућу на два-три дана, па га пустише.

Сад је он онај стари Пера, сваки час се прати пијан с гајдашем дуж села и пева:

Ето, за што Пера Крња није постао Назарен.

Како се граби девојка?

Кад се Пера ослободио затвора, били су Лазар и Боривоје сами у ћелији. Лазар се трудио дан ноћ, да напуни Боривоја духом назаренским, и пошло му је за руком боље, но што се и надао.

Но на кратко за тим допаде Лазару глас, да су му сестру Милеву — уграбили. Да л’ је било силом или је девојка одобрила, није могао разабрати на сигурно. Лазару беше жао сестре, коју је врло волео, и док је он гледао да дозна што више о тој ствари, прошло је десетак дана.

Неког вечера се таман спремају Лазар и Боривоје