„Немаш ти оца, немаш матере, немаш браће, него ту гледај, овде, видиш, у моје чело. Ја сам ти отац, ја мати, ја брат.“ И тако је Пера држао своју Кристу, како он то каже: редовно. Кад је хтео да се ослободи затвора, она је већ купила своје сукње и кошуље, да оде где год у свет. Пукле биле неке сплетке; завадила се с јетрвом, те је стрепила, да дочека мужа. Кад је Пера ушао у собу, била је више мртва но жива од страха. Но испало је друкчије, него што се бојала.

„Кристо“, каже јој он, „што је до сад било, било је, опрости. Сад ћемо братски, у слози и љубави.“

И било је сложно од петка до недеље, а то ће рећи, док Криста није дознала, да је њен Пера био у назаренској скупштини. Сад јој постаде јасно, с које стране ветар дува, и на мах подиже главу. То је било око подне, а већ с вечера проба га.

„Перо“, каже му, „грде те комшије свакојако. “

Пера не тражи нож и не пита: Ко? као што би до сад у такој прилици радио, но само вели: „Нека их, види Бог“.

Од овог часа се промени жена; није ни налик више на ону од пре. Бадава хоће Пера братски, неће она. До сад се не чу ни жива, сад зипара, као да нема никог над њом.

Иде Пера назаренском старешини, те му се јада. Каже: „Ако ја не окренем други крај, хоће ме Криста за месец-два дана вијати око куће.“

„Та ваљда неће, пријатељу?“

„Шта неће? Хоће, Бога ми хоће, и која жена неће тући мужа, само ако може. Жене су, кико сам слушао од наших старих, имале у старо време право, да сваке суботе туку мужеве. Но ни једна од њих није могла да сачека суботе, него удри још у понедељник. Онда је Бог узео то право од њих и дао га мушкима.“

„Поганичка је то прича, пријатељу Перо, него гледај ти с њоме лепо, посаветуј је и обавести је.“