своје старо друштво. Чују то Лазар и Боривоје, па им Бог зна како мило. Кад прође неко време, ето ти њега, довео Боривоју децу.

„Како си ти“, пита га Боривоје, кад се већ наљубио деце.

„Све је лепо и красно; пријатељи Назарени светују ме и помажу ме, дају ми посла и заслуге, али ми жена не да живети...... Дај Боже, да се добро сврши“.

Боривоје га је тешио у две-три речи, јер није било слободно, да разговарају много. Но ни доцније се не наразговараше, јер се ствар рђаво свршила.

Боривоје је тек касније чуо, за што Петар није постао Назарен, а ја ћу вам то још сад исприповедати у две-три речи.

Пера је био у сваку руку рђав човек. Кад се оженио, одмах је другог дана истукао своју Кристу, ни криву ни дужну. Каже, у његовој породици се од памтивека затекао обичај, да муж избије жену, још док је у првој кошуљи. Та да, треба је с прва почетка збунити.

Вришти Криста, до неба се чује и пита: „Зашто ме груваш, кад ти нисам скривила?“

„Шта велиш, ниси скривила? Зар да ја чекам да скривиш, па тек онда да те бијем. Море, за то те бијем, што још ниси скривила, а кад скривиш — убићу те“.

И Пера затегао Кристи уздице; све мрви пред њим. Кад дође пијан из крчме, а то је врло често бивало, она још с врата клекне пред њега и вришти: „Молим те као Бога, не ударај ме!“

Кад се он утиша, онда се она умиљава као грлица, али јој не помаже. Он с њоме говори само оно, што баш мора бити, „званично“. Сто пута га моли: „Бар мало, мало само попусти, ја овако не могу издржати, морам побећи“.

„Куда ћеш бегати?“

„Оцу“.