одем кући, не могу тражити бољих и поштенијих људи; ти ће ме избегавати као кугу, а ако се помешам у моје старо друштво, не могу се поправити. Хтео сам ја и пре да се оканем рђава живота, али не иде. Стари другови лепе ме се као чичак... запијемо се негде, и онда: хајд... Знаш ли ти Лазаре, шта је то „лоповски кетуш“.

„Не знам“.

„Та да, откуд би и знао. То је песма, што личи на онај глас: „И погоди Јова, да говеда чува... чува, чува, чува...“ Кад свирац надува гајде, удеси рог, па кад дође на оно место: „чува, чува, чува“, рог као да ти говори: „Хајд, хајд, хајд!“ Ух, да ти знаш, како је лопову, кад чује ту песму. Све га нешто диже из кревета. Зна да су му другови негде пили, сад ће ићи негде у крађу, па зову и њега. Бруји рог на гајдама: Хајд, хајд, хајд, а он иде, па ма се не вратио“.

„Види Бог, да сам ти ја показао пут к спасенију“, вели му Лазар.

„Хвала ти и ја ћу радо поћи тим путем. Све што год имам радо ћу дати, само ми поклоните то, да се не јављам суду. Доста сам ја, брате, тамновао свога века, па је лепо од мене и то, ако се од сад поправим и не дирам у туђе“.

„Хеј, мој брајко“, вели му Лазар, „с Богом се не може погађати“.

Кад је дошао дан, да се Петар ослободи, отишао је кући доста неутврђен, но то је обећао, да ће се клонити својих старих другова и да ће полазити назаренску скупштину; можда ће се тамо још боље утврдити, па како Бог да. У његову селу има два-три Назарена, а тамо је и тетка Стана, код које су Боривојева деца, те је обећао, да ће сваких 14 дана доносити Боривоју његову децу. Биће дакле свезе међу њима, а и подвоз му неће бити бадава.

И Петар је доиста пошао онамо, камо је намислио. Вредно иде у назаренску скупштину, а избегава