ли у Назарене, биће старо зло; одем ли, долази ново и још веће зло“.

„Али ћеш бар спасти душу, а ако остане по старом, губиш и тело и душу“.

Пера није ништа одговорио, јер се и он и Лазар у овај мах окренуше вратима. Тамо је стојао Боривоје, сав зажарен и лупао ногом у даске, што је могао већма. Допао је кључар и пита: „Шта је опет?“

„Молим, да ме одведете истражном судији и то одмах“, вели Боривоје. „Хоћу да му покажем врло важну ствар“.

Одведоше га и он се после два сата вратио. У лицу светли, као да се мало час посветио. Руком показује груди, као да ће се на мах растопити од милине.

„Шта ти је?“ пита га Петар.

„Мало час ми је показао брат Лазар и ону последњу рану, која је јела моју душу. Било ми је лакше за ово последње време, али нисам био са свим чист. Сад знам, шта ми је фалило. Показао сам истражном судцу, да нису вуци растргли Стевана, с којим сам био код оваца и кога је нестало, него сам га убио ја... Кад су вуци напали стадо, ми их растерасмо и једног убисмо. После смо се позавадили око тога, ко је најпре навалио на оног убијеног вука. Ја сам био омирисао крв, био сам успламтео од борбе, па пробуразим и свог друга, који је хтео да буде заслужнији од мене. Затрпао сам га у рит, а селу казао, да су га вуци однели... Од оног дана сам изгубио мир. Хтео сам да идем у Јерусалим, мислио сам: Тамо ће ми одлахнути, но Бог је наредио друкчије. Доспео сам овамо, да сазнам прави лек и да се излечим.“

Лазар је загрлио Боривоја, а Петар стао у страну и дао се у крупне мисли. Шта ли ће он? Читаву ноћ није могао да заспи, но све једнако уздише. Кад је запазио, да је Лазар будан, приђе му ближе: „Знаш ли, шта ме највише мучи?“ пита га. „Кад