колико је дао оном матором Чивутину, о коме си прекјуче читао у св. писму, та како се зове само... живео је преко 900 година, опет не бих исплатио.“

„Слушај Перо“, вели му Лазар, „не може се човек новцем искупити, нити може исплатити свако зло. Доста је, да се поправиш и покајеш, а вратити не можеш више, него што имаш“.

„Хм, ако је тако, онда ће и од мене бити неки Назарен.“ Но таман продужише Пазар и Боривоје рачунање, а Петар се и опет умеша. „А шта ће бити онда Лазаре, ако ја одем коме од оних људи, па му кажем: „Упалио сам те брате“, или „покрао сам те, опрости; — вратићу ти сад колико могу, а оно друго доцније“. Хајд, што ће неко од њих да ме млатне, нек му је Богом просто, заслужио сам... Али шта ћемо, ако оде жандарима, па ме прокаже. Зар опет да ми ломе кости и затворе ме? Сви би ми, рекао бих, још које како опростили, али да би Чивут Клајн одмах шиљао свог Нацику по жандаре, то је извесно, као да је написано.“

„Ако ћеш искрено да се покајеш“, вели му Лазар, „не смеш се бојати тога. Да те они људи, којима си учинио зло, баш и задржавају од суда, ти се сам од своје воље мораш јавити власти, да примиш плату за своја недела. Није доста рећи: „Кајем се, жао ме је“, него мораш и делом показати твоје кајање“.

Пера је вртио главом. Каже: „Ја се мучим да уђем у Назарене највише за то, да се мало поправим, па да не западам опет у затвор. А ти ми показујеш, да ћу тек онда робовати, ако постанем Назарен. Па шта мислиш: Колико би ми дао суд, да му прокажем све, што сам до сад нарадио?! Ево сам добио због једног јединог телета годину дана, а шта би тек било за оне чопорове волова, крава, оваца, коња, свиња, за све оне живе и мртве ствари, које сам до сад покрао?... Видим ја, да мени нема лека; не одем