станем враћати штету, на које се сећам, требао би мало дубљи џеп од мога. Та не оно мало куће, но све село да продам, не би залегло“.

„Кад немаш, немаш. Подај онолико колико можеш, друго ћеш вратити други пут. Главно је, да признаш људма штету и да их молиш, да ти опросте“.

Мисли Пера и мисли, па ће се сутра дан умешати, баш кад су Лазар и Боривоје при рачуну. „Израчунајте ми“, каже, „колико је све ово уједно, што ћу вам сад изговорити. Да изведемо на чисто бар оно, што је најкрупније... Кад ми је Јова Скандал казао у крчми, да сам му украо ждребе (а Бог ме убио, ако сам га и видео), онда сам му с јесени упалио кућу. Изгореле су и стаје и камаре, све до тамана, чак и марва. Пет до шест хиљада форинти можемо рачунати. Пиши 5000 фор. Даље: 16 глава волова одвели футошком спахији. Вреди во, брат брату 200 фор. Пронађите, колико је...

И тако је то ишло у бесконачност. Било је: Свиња, коња, крава, кола, амова, новаца, перина, једном речи свега, што се могло украсти, понети или отерати. Лазар је писао од јутра до подне, а кад би подне, он само хукну и пита: „Је л’ већ готово?“

„Ех, јест“, вели Пера „није него. То је све било пре моје женидбе, а оно што је било за последњих 8 година, од како сам се оженио, оставио сам за после подне“.

Лазар је вртио главом. „То ти не можеш исплатити“.

„Ја и не лупам главу, да платим све на једаред и одмах. Ти си казао, да има времена, може се по мало, лагано. Него се о томе промишљам: би ли ја могао све то исплатити макар за 10, 20, 30 година?“

Лазар је ћутао.

„Та да, видиш и сам, да не иде. Не треба да сам учен, могу и без тог држаља и песка прорачунати, да је премного. Да ми Бог даде и онолико дана,