је осећао, да ако још једном западне, неће више изићи жив. За неку недељу дана пустиће га кући, па ако ће да се поправља, крајње је време. Ноћу се ди и тешко уздише.

„Лазаре“, пита, „мислиш ли ти, да ја могу издржати међу Назаренима?“

„А као за што не би могао?“

„Одмах ћу ти казати. Ето, да почнем код најмање ситнице, луле. Не могу је оставити. Али шта то смета вама, кад бих ја пушио? Не крадем, не варам, не убијам. Нисам чуо, да је Бог забранио лулу.“ „Пророк Исаија каже, да ће се безбожност разгорети и отићи ће у дим високо. И пушење је дакле безбожност, хасне нема од тога дима ни за тело ни за душу, а човек треба да победи страсти“.

„Па хајде нека“, вели Пера. „Кад овде могу без луле, јер не дају, ваљда ћу моћи и на пољу. Али како ћу са исповешћу? Пре но што постанем Назарен, морам се исповедити вашим старешинама и то на длаку“.

„Мораш. Док одлазиш међу њих као гост, као пријатељ, не мораш, али чим ступиш у ред „браће“, те постајеш „веран“, онда мораш.“

„Е, видиш! А како ћу се ја исповедити, кад се не могу сетити ни на сваку десету. Понда, можда се ни за годину дана не би свршила моја исповест. Од детинства се то ради, брате мој, од детинства. И онда треба свакога да молим за опроштај, је ли, и да му вратим и штету, је ли?“

„Треба!“

„Ето видиш! Како ћу ја да нађем све оне непознате људе, којима сам на вашарима турао руку у џеп или им из кола извукао какву ствар. Од куд се ја могу сетити, кога сам све у крчми са бирташем Симом опио и преварио на картама?“

Лазар није одма одговорио.

„Па хајде рецимо, да ће тим људма Бог платити, кад их ја не познајем. Али ако макар само онима