„Па хоћеш ли, да те ја научим читати и писати?“ пита га Лазар.

„Кад би ме томе научио, учинио би са мном оно исто, што је Христос Спаситељ учинио с многим болесницима. Дао би ми вид и ја бих прогледао“.

Лазар је још онога дана отворио школу. У затворима до душе не дају пера и хартије, али поред свега тога стотинама њих науче тамо писати. У свакој соби има пљувоница, напуњена песком. Проспу песак по столу, разреде га, и комадом дрвета шарају по том песку слова. Ако нема друге књиге, молитвеник дају свакоме, па је одатле лако научити зрела човека словима. Боривоје је већ за месец дана читао и писао као ђак из четвртог разреда основне школе, прво, што је био необично даровит а друго, што је учио с највећом вољом и одушевљењем. Рачунати није хтео на писмено, бар у прво време не. Он је код оваца научио да рачуна из главе, и то добро, па му не треба писмена рачуна. Но кад удари у пробу с Лазаром, увиде, да нема право. Лазар увек пре готов, никад не погреши, а иде лепо, лако, не напреже се. Научио је дакле и рачунати можда више, но што му је и требало.

Зашто Пера Крњин није постао Назарен?

И њихов трећи друг, Пера, покуша да се учи књизи, али се већ првог дана окане. Каже: „Да се ја манем тога, Лазаре, не морамо баш сви бити учени.“

Лазар га је корео, што није истрајан.

„Ајак, није то, него је тешко за мене. Пре би у моју главу утурио читава расточена кола сена, но и једно од ових малених писмена. Како Боривоје сазна, кад треба наврнути овим држаљем горе, а кад доле, Бог би га знао, А да читам, баш не умем. Како ћу погодити, које је писме „а“ а које „и“, кад су налик један на друго као рођена браћа“.

Но Перу је мучила друга мисао. Често сужанство убило му је снагу, подрило му здравље, и он