кад неко падне с тавана и угане само ногу. Марта је и после двадетет година спомињала тај случај и говорила: „Камо среће, да сам онда врат скрхала.“ Марти је у оно време било осамнаест година, а њен Влада волео је као комад хлеба, и то — мекана. Он је бар тако говорио, и није лагао. Узео ју је сироту, без ичега, а у њега било домазлука за троје.

Кад је Марта уганула ногу, Влада је заборавио на све пољске послове и оставио, да млађи раде шта хоће, јер му је изгледало, да Марту неће нико тако гледати и пазити као он. Та сад тек, кад ју је видео овако немоћну и болесну, увиде, како је силно воли.

Марти се пореметио зглавак и она је одлежала три недеље на постељи. За то јој је време поручио брат — једини, кога је имала — да дође и подели с њим оно мало, што је остало иза тетке Босиљке.

Марта није могла ићи, њен муж није хтео, те је поручила брату, нек подели сам што има делити, и њој нек пошље њено.

Тако је и било. Таман се Марта подигла из постеље, кад стигоше пред кућу велика, расточена кола, у којима јој брат шаље ствари. Није било баш много, па и оно мало је старо, окрзано и раздрускано. То је видела и Марта, но опет за то не рече ни речи; али је тим више говорила њена сусеткиња, која се случајно десила онде.

„Шта ће ти рећи човек?“ — питала је Марту.

„Ништа.“

„Може бити, да баш и неће ништа рећи, али ће тим више мислити. Није ти доста друге несреће, скрхала си, тако рећи, ногу, па сад још и рођени брат да ти крха врат?! Зар ја нисам бивала код покојнице и видела, да је у ње било баш лепих и врсних ствари?! Где је онај политирани долап? Па где су она два кревета, па она широка клупа с наслоном?!“

„Та оно видим и ја, да није подељено баш братски, али шта ћу. Брату је потребније но мени.“

„Све то може бити, ади ниси ни ти свој господар.