крив, он је био неваљао. То је тешко признати. Но ако осуђеник стане уз назаренско учење, те се баци каменом на своју стару веру, осуди ту веру као такву, у којој се мора грешити, онда је вера била крива, а он чист. А то је по осуђеника врло пријатна ствар.

Ово су главни разлози, са којих Назарени освајају тако лако земљишта по тамницама. Па је с тога и Лазару било лако, да придобије Боривоја. Читао му је св. писмо и тумачио му га по назаренском схватању. Уз то му је говорио о оном братству, које постоји међу Назаренима, о узајмном испомагању њиховом, о добрим делима, која се тамо траже и без којих човек не може бити Назарен. А ко је прави Назарен, тај се покајао, живи по божјем закону, сигуран му је опроштај и неизбежно — царство божје.

Боривоју је с те стране одлахнуло. Изгледало му је, као да је кроз ону црну ноћ (која до пре обузимаше његову душу) опазио светао пут, који води к спасењу. Шта више, учинило му се, да већ ходи тим путем. Довели су му децу, те је и њих видео здраве.

Његова тетка Стана узела их је к себи; суд им је поставио стараоца, а и издржавање им је осигурано: Јер ако је кућа и изгорела, опет је за то остало толико земље, да ће залећи и судске трошкове и покрити све потребе дечје.

Умирен чекао је Боривоје суд; радо и весело ће издржавати, што му се досуди, само га је мучила мисао, шта ли ће он, кад се ослободи Лазар? Губи учитеља, а губи уједно и извор назаренске науке, губи св. писмо. Та да! Шта му вреде мртва слова, кад их он не уме читати. Иде му по глави све то, и он уздахну гласно: „Еј, кад бих само познавао слова...“

„3ар никад ниси ишао у школу?“ пита га Лазар.

„Врло мало времена. Врло сам био нагао. За најмању ствар трзао сам нож, па ме истерали“.