„Тако нам се ругају наши противници“, вели Лазар, „али види Бог, ми се због тога не срдимо на њих. Нас грде, а не питају какви смо; суде нас, а не познају нас. Бог види срца наша и дела наша, и нами је то доста.“

Кад чу Боривоје, да је оно „бугерска вера“, која му се почела допадати, мало је охладнио. Истина, он о „Бугерима“ није знао више, до ли то, да их цео свет грди и осуђује, али је и то доста непријатно. Но ово Боривојево нерасположење беше само тренутно. Лазар је опазио, како је Боривоја немило дирнула та реч „Бугери“, и он је врло вешто знао да утре немио утисак те речи.

А није му било Бог зна како тешко. Јер као што је лако одвести младу девојку на игру, а пијана човека у крчму, тако је лако одвести и заточеника у Назарене. Све троје је једнако природно.

Осуђеник затрепти од милине, кад помисли на дан своје слободе. Али га у исти мах подилази и неки ужас. Њега је осудио суд и кад издржи затвор, суд ће му опростити. Али су га осудили и људи, а они му неће опростити. Он ће у њихову друштву бити последњи; њега ће се туђити, презираће га, он ће бити нераван другима.

Отворите сад таком човеку назаренску књигу. Покажите му, да има вере хришћанске, назаренске, која му отвара не само врата цркве, но му даје и уверење, да ће он од сваког члана те цркве бити признат за брата, и где му се његов грех неће ни најмање уписати у зло. Зар такав изглед не мами осуђеника у Назарене?

Па онда још нешто. Назарени нападају нашу данашњу цркву и веру веома жестоко. По њихову учењу: Човек мора грешити, мора губити душу и мора отићи у огањ вечни, ако је члан друге какве вероисповести, до ли назаренске. И сад је по заточеника ова дилема: Ако он остаје при својој старој вери и каже: „Добра је та вера“, онда је он лично