„А кад постите, не будите жалосни као лицемери, јер они начине бледа лица своја, да их виде људи где посте.

„А ти кад постиш, намажи главу своју и лице своје уми, да те не виде људи да постиш, а отац твој, који види тајно, платиће теби јавно.“

Ове узвишене речи и друге које стоје с овима у свези, начиниле су голем утисак на душу Боривојеву. Он се испрва занесе, па онда клону под утиском тих речи... Кад се доцније прибра, ухвати се за прса и рече као у себи: „Мало ми је лакше“.

Лазар му приђе: „Хоћеш ли, да ти никад више не буде тешко? Хоћеш ли, да умилостивиш Бога?“

„За мене је све доцне“, зајечи Боривоје, „ја сам превршио меру. Мени нема лека“.

„Онај свети лек, који је прописао Христос, прописао је баш за такве, као што си ти. Свето писмо каже: „Здрави не требају лекара, него болесни.“

И Лазар поново отвори св. писмо и прочита му Христове речи: „Ако ти сагреши брат твој, накарај га, па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан згреши, и седам пута на дан дође к теби и рече: Кајем се, — опрости му.“ „Па мислиш ли ти“, вели Лазар, „да је Бог мањи од људи? Зар он од тебе слаба тражи, да седам пута на дан опростиш грешнику, а он да то неће моћи? Та ето у истом еванђељу вели Христос: Није могуће, да не дођу саблазни, али тешко онима, са којих долазе.“ И Лазар сад нападе свом жестином на свештенике. Они су, са којих долазе саблазни и они ће се казнити.

И узе да чита оне господње речи, које дођоше пророку Језекији: „Тешко пастирима израиљевим, који пасу сами себе. Претилину једете, вуном се одевате, кољете товно, стада не пасете. Слабе не крепите, болесне не лечите, рањене не завијате, одагнане не доводите натраг, изгубљене не тражите, него силом и жестином господарите над њима. Мало вам је, што пасете на доброј паши, но остатак паше своје газите