Сва тројица повукоше се у угао, који је најудаљенији од врата и Лазар поче да чита лагано, загушеним гласом, јер није слободно, да звуци допру до ходника.

Али шта то би с Боривојем!? Он је тек неколико дана ишао у школу, у цркву врло ретко, а од матере је научио тек две-три молитве. Чак и онда, кад се спремао у хаџилук, није ни из близу сазнао језгро вере Христове. Он је Бога сматрао као строгог оца, који ће нам једаред страшно и немилостиво судити. За то га се бојао, молио му се и хтео чак у Јерусалим. Њега је занела и застрашила „Молитва грешника“ ; он је из оне јерусалимске иконе још у детињству очувао неки неодређени, тајанствени осећај, а оно, што је у последње време слушао о вери, тицало се испосништва, хаџилука и сотонина кушања.

Сад први пут чу нешто о језгру, о начелима вере Христове; чу на српском језику, у лепом Караџићеву преводу. Лазар је у оном углу и полутами читао скоро шапућући 5. и 6. главу Матејева еванђеља. То што он чита, говори Исус народу, онај Исус, кога су људи распели као опасног бунџију:

„Чули сте, да је казано: Око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем, да се не браните од зла, него ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други.

„И ко хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину.

„И ако те ко потера један сахат, иди с њиме два.

„Чули сте, како је казано: Љуби ближњега својега, а мрзи непријатеља својега.

„А ја вам кажем: Љубите и непријатеље своје, благосиљајте оне, који вас куну, чините добро онима, који вас мрзе и молите се Богу за оне, који вас гоне...

„Пазите на правду своју и не чините пред људима, да вас они виде.

„Кад дакле дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по зборницама и по улицама, да их хвале људи.