„Може“, вели му кључар. „Кад дође твој бранилац, казаћу му. Него добро је, што си се окануо претварања. Лепо би то било, да се направиш луд, па да те пусте кући; али су господа у суду учила на школама те ствари, па их не можеш преварити.“

Боривоје је из овог одговора видео, да су му деца жива и да су га држали за претваралицу.

Потраја тако неколико дана. Помало разговара с она два друга; разбира се код њих о овом и оном, па излази и у авлију да шета, кад дође томе време, а до сад га нико не мога кренути на то. Само кад дође ноћ, сузе му теку немилице, у души му је страшно, а усне му изговарају и нехотице „Молитву грешника“ : „Ја знам, Господе, какав ће ме страх обузети, кад ми почнеш судити пред лицем анђела, арханђела...“

У пола молитве груну стражар кундаком о врата:

„Не разговарајте се, него спавајте. Мир!“

Боривоје се трже и заћута. А кад мало после тога горко уздахну, осети, где га један од његових другова, Лазар, ухвати за руку и својски је притиште:

„Умири се, брате“, шану му, „уздај се у Бога; он те неће оставити.“

Кад би сутра дан, чак и у оном полумрачном затвору допире глас великих звона. То у вароши звоне на службу - недеља је.

Од како је овде Боривоје, први пут чује глас звона, те се смерно завукао у угао и моли се Богу. Мало доцније осети на своме рамену руку.

Крај њега стао Лазар с великом црном књигом.

„Брате“, рече му, „хоћеш ли да прочиташ коју главу из светог писма?“

Боривоје се снужди.

„Не умем читати“, промуца.

„Па хоћеш ли слушати? ја ћу ти читати“ - нуди га Лазар.

Боривоје климну главом у повлад.