је малиша виђао, где ноћу долазе у њихову кућу неки људи, који нису из њихова села и које он на дану никад не виђа; опазио је, где код њих освану неки свињи, који нису замркли, а њему се налаже, што види — да не види, што чује, — да не чује. А имао је шта и чути и видети. Он је из прва само видео и чуо, доцније је схватио, а на послетку је и научио.

Ето, такав је био Пера Крња. Он није јединствена слика у нашем друштву; има их, на жалост, доста, и ако нису сви затворени.

Назаренство у затвору.

Прошла је скоро недеља дана, како Боривоје лежи у истражном затвору. Да га питате, од кад је ту, мал’ те не би рекао: од јуче. Њега последњи догађаји нису заболели тако, да се после њих осећао бедан и несрећан, него је удар био тако снажан да га је, управо рећи, обнесвестио. Био је као онај камен; радило се с њиме ма шта, метнуо га овде а онде, све једно му је.

Једва се поче полако свестити. Сад тек осети, да му је у души страшно, необично, његова унутрашњост изгледа му као поље, преко кога је прешла бура... Сећа се као иза неког магловитог сна, да је више пута стојао пред неким господином, који га је испитивао и писао, окреће се по соби и види на сламњачама још два несретника као и он што је; долазе му познати, врло познати, а не зна, је ли их пре тога виђао овде или може бити где год на пољу. И сад тек поче мучити праву муку. Сећа се неког покора, који је починио, сећа се страшне и многе крви, а јасно му је само толико, да је убио жену. Чија је она друга крв? Гроза га ухвати, кад помисли на децу...

Кад дође кључар, он му приђе и каже:

„Хоћу да видим децу. Може ли то бити?“