педесет форинти, а он би већ показао, какав је по њега овај данашњи дан.

Но за мало, па је и он, бар до некле, назрео, како је у души Лазаровој. Послао је по његове старе другове, напунио му џепове новцима, метнуо му цигару у уста и послао га у крчму. Та да! Толико су му Назарени сина били залудили, да он и сам не памти, кад му се дете провело.

И наста весеље. Управо не весеље, него пијанка. Свира гајдаш, носе се бурад пива, пева се: „Дуни ветре отуд од горњака“, — али Лазар није весео. Има нешто у њему, што хоће да удави у пиву, али не може. Уста, да игра коло, ситно, из колена, оно исто, које је играо Паво Вранковић на Лебном Пољу — не иде. Дохвата гајде, ломи их на троје, па довикује гајдашу: „Дувај у песницу, кад ниси вешт гајдама!“ Гајдаш Јова дува у песницу, друштво кличе од радости — али Лазар није весео. Хајд нека, сутра ће. Но не може да се расположи ни сутра дан, ни прексутра, ма да је дао изнети и банак на улицу, да му не смета. Тек четврти дан зажарило му се лице — весео је.

Но весео је и Панта Кулпинац — не само весео, но и обесан, па у своме бесу добаци Лазару ружну реч. Каже му: „Шта се разбацујеш толико, као да си се прославио. А овамо си нешто почео, па упустио. Назарени те, море, прозвали Јудом, од како си их изневерио.“

У Лазаровој руци била је у онај мах пуна боца соде и он је ударио том тешком боцом подсмевача посред лица. Панту је облила крв, те га на колима однели кући, а Лазар као да се после тога на мах отрезнио, јер без речи и без опроштаја одјури из крчме.

Кад је чича Срдан чуо, шта се збило, уђе у синовљеву собу. Види Лазара, где седи на клупи и не диже главе.

„Лазаре“, каже му, а глас, му дрхће, „сине, не