кад је устао, ни како се обукао. Успомене из његова детињства и она свечана песма вукла га је, као оно месец месечара. Од једном се нађе за столом, у кругу породице, а и преко његових се усана прели „Песма рождества“.

Нема никога, који би био вредан да опише: Каква је радост овладала у кући чича-Срдана. Као да је ушао у средину њихову мир, те разгонио ону црну слутњу, која беше по њима попала. Домаћица је јецала од радости, а чича Срдан искочи у један мах на авлију, јер му у соби беше и загушно и тесно.

„Боже, за што није само мало дебљи снег по крововима, да пламен не ухвати суседе, а ја бих данас упалио бадњак, каква још није палио ни један српски син.“

И заиста, у мал’, у мал’ што чича Срдан у радости није упалио — кућу...

Сутра дан су сви поранили, само се Лазар необично успавао. „Нека га“, вели домаћица, обилази око њега на прстима и утишава сваки метеж. Но Лазар није спавао, само се бојао да отвори очи. Оно, што је јуче учинио, урадио је у неком тренутном осећају, урадио је по срцу, а не по уверењу. Тог осећаја ако и није са свим нестало, али је јако, врло јако малаксао. Кад је устао, усне му се смешиле, али му у души беше немир и незадовољство. Шта ли ће свет рећи? Шта ли Назарени? Било би му најмилије, да не мисли ни на што, али мора.

Некако се извукао и не оде на јутрење, али је отишао на службу. Оборио је главу као покајник, не сме никоме да погледа у очи и само се крстио. Да је ко добро пазио, могао је приметити баш из тог честог крштења, да Лазареве мисли нису у цркви и да не мисли на Бога.

Али ко је на то пазио? По најмање чича Срдан, који је подигао главу, као да је његова црква, баца петице у тас и жали, што воскари не праве свеће од