на друму, која се ваљала све ближе и ближе. За мало, и та прашина заигра пред њени врати, заигра и заустави се. Шта је? Шта се то скрива иза те прашне, тамне магле?... Марта је слутила несрећу, јер кажу, да добро не жури тако нагло, као зло. И није се преварила.

Коњаник скочи са знојавна коња и поведе га за собом унутра. Марта га је на мах познала. То је њен рођак из оближњег села, младић око својих двадесет година, једва му удариле науснице.

„Шта је Миливоје?“ — пита га Марта уплашено и изиђе му на сусрет.

„Није добро, сешо. Умрла тетка Босиљка, па ме послали по тебе“.

Миливоје је испоручио ову непријатну поруку без околишења и завијања, те је тиме учинио од зла горе. Марту је та порука погодила као камен; за часак је збуни, а кад је после дошла к себи, осети јаки бол у грудима и вреле сузе ударише јој на очи. Она је искрено жалила тетку, јер ју је тетка одржала и отхранила, па ју је сад жалила као рођену матер.

Момче беше ознојено и запурено од брза јахања, па и не примећаваше, колико су његове речи утецале на њу.

„Боловала је“, рече он, „неколико дана, а није никоме казивала, да је опасно. Јутрос није могла да устане с постеље, а око подне — умрла. Кад ћеш ићи, сешо? Треба ли да чекам?“

Марта се полако прибрала, те упутила момка у кућу. Најпре јој дошло на памет, да потражи у селу какво дете и да га пошље мужу на њиву, а после опет, да би требало да се спрема за пут. Била је збуњена и кад се доцније успузала на таван, да скине нешто рува, очи јој беху још увек мутне од суза, није пазила где стаје, нога јој поклизну с лествица и она се стропошта доле. Кад јој се муж вратио из поља, затекао ју је обнезнањену. Но срећом се показало, да је ствар добро прошла, јер је и то срећа,