чича-Срдану се стеже око срца; дође му тешко, претешко и само викну: „Не уносите је... него дај да је запалим, па да изгори и кућа и сви, који смо у кући; нека нам не остане ни трага у селу.“

Па опет попустио је. Посула се слама; испрекрштала соба орасима; запалио се бадњак; запојаше већ и звездари: „Слава во вишњих Богу“.

Лазар је болестан, у истини болестан. Он лежи у другој соби на постељи; грозница га тресе; окренуо се дувару, само да не види ништа, али опет за то чује и све слути. Не види очима телесним, али види душом, види све онако, како је запамтио у детинству...

Мора да одоше звездари, јер је за часак све занемило. Али не... Крај своје постеље чује загушљиво јецање, потмуло, горко. То долази право из рањена материна срца и продире до срца... Боже, та и она птица у гори и онај вук у јазбини, па чак и она риба у дубини мора зна, какав је данас дан; њезин син не зна. Сутра ће се за столом наздравити и путнику на мору, и трави под земљом, само њеном Лазару не; он не признаје тог дана. — Али шта је то?

Лазар тихо промуца: „Мајко“.

„Шта је, сине?“

„Немој нано плакати, нисам ја баш тако одвише болестан.“

Мајчина рука пређе нежно преко његових образа. „Да си болестан, врло болестан сине, болело би ме и онда, али опет не тако, као сад“.

„Па шта да радим нано?“ пита Лазар пољуљан, а глас му дрхће.

„Устани!“ И у радосној слутњи подметну бедна мајка сину руку под главу и поче да га диже... Но дизало га је још нешто. Из друге собе почео је Светозар да поје оним меким, пола још дечјим гласом: „Рождество твоје...“

Да питаш Лазара: Шта се то деси с њим, не би умео казати. Доцније се никад није могао сетити, ни