призивао Лазара и два и три пута, али га не мога упутити. На послетку рече: „Чича-Срдане, овај је ђавољи; не може њега упутити ни св. патријар, а не ја.“

Ух, па бар да је млађи син чича-Срданов, Светозар, довршио науке. Брат би још по најбоље освојио брата. Али Светозар тек од јесени пошао у богословију. Најмлађе дете чича-Срданово, његова мезимица Милева, тако се опет приљубила уз Лазара, да већ не зна шта ће. Брани га. Каже у својој девојачкој безазлености: „Чико“, тако је звала оца, „шта радиш с брацом? До сад си га грдио, што је пио и није хтео да ради, сад га опет ружиш, што неће да пије а ради“. Но шта зна тако млада девојка — шипарица. Чича-Срданова домаћица је једина, која се све нешто нада. Њено материнско срце говори јој, да ће се њен син поправити, сам ће се од себе повратити.

Тако дође и Божић. Освануо Бадњи-дан; све се село ужурбало, па су се ужурбали и код чича-Срдана. Није никоме у кући до славе, али се опет за то пече печеница, а Светозар дошао из школе преко светаца кући те меће из пушака. У један мах дође Милева.

„Не пуцај Свето, бата Лаза је болестан.“

„Болестан?!“

„Јесте, легао је.“

Сви се згленуше, а старији се и разумели. „Болестан је.“ Дошао благ дан, дошао им Светозар дома, па би сад сви скупа требали у весељу да проведу празнике, и баш сад Лазар болестан, легао је. Тако се нешто морало излећи, јер њему не треба божићне сламе, не треба бадњака, не треба иконе ни св. Николе. По његову закону он би требао на Божић да ради... да преже коње и да иде у рит по трску, али ако то учини, чича-Срдан ће га убити из пушке као врапца. Сад је да богме легао, болестан је.

Кад дође вече и би време, да се уноси слама,