твоје: „Види Бог“ није псовка? Зар то не значи, да види Бог, како ја тебе ударам, па ће и он ударити мене? Хоћеш Бог да ме убије, је ли?“

Лазар је ћутао и сад је то његово ћутање мапо ублажило чича-Срдана. „Сине“, каже му, „слеме моје куће и надо моја, не остављај ме, не срамоти ме, не уби ме.“

„Бабо, не разумем те. Баш оно, што те је срамотило и убијало, хоћу сад да оставим. Хоћу да радим и зарадим оно, што сам ти распудио, хоћу...“

Чича-Срдан не даде сину даље. „Шта да ми зарадиш? Ниси ти мене хвала Богу убио, имам ја и данас више но и један у селу... Поткрадај ме колико ти је воља, не браним. Ево ти кључева, па узми колико год хоћеш; ја ти дајем. Лолај се колико ти се мили; млад си још, па ти приличи. Туци се, уби, исплатићу те, само се остави Назарена, јер ја то не могу преживети.“

Није помогло. Лазар је и на даље био вредан; радио је у кући као црв, не дира никога, не псује, али сваког дана у вече па и недељом иде у скупштину. Ван тога, чим доспе од посла, чита св. писмо.

Кад га виде деца, да иде улицом, трче за њим и вичу: „Бугер, бугер“, а старије жене га куну: „Врат скр’о да Бог да, на томе путу“. Он се на децу и не осврће, а женама ће одговорити или не одговорити: „Види Бог“.

Чича-Срдан не зна већ шта ће, час је бесан као сеоски бик, све би да погази, што му год дође на очи, час је опет снужден као да су му сви помрли по кући. И зар баш нема никаква лека?! Ишао је чак жупану и тражио од њега цедуљу, право, да може убити оног несретног сина, па није добио. Жупан је казао: „Па кад је вредан и поштен, а не дира те, не дирај ни ти у њега“. — „Јест да! Жупан је Калвин, шта ли, има на цркви петла, па шта тај мари за нашу православну веру.“

Па ишао је Срдан и свештенику. Свештеник је