говори, глас му је све мирнији. „Хоћу да се оканем блуда и пијанке, хоћу да живим као што приличи Хришћану и човеку; хоћу да будем вредан и умерен; хоћу, ако још може бити, да спасем душу и измолим опроштаја у Бога и људи за она моја недела.“

„И зар због тога мораш одмах у Назарене? Зар не можеш да се уљудиш и поправиш као и твоја остала браћа, ето рецимо као Спаса Ненин, Јова Симин и други, па да ми не срамотиш куће и не одричеш се наше српске вере?“

Лазар је вртио главом. „Не могу бабо. Шаљеш ме и опет онамо, где сам већ био и одакле сам изишао упрљан, па бих се и опет упрљао. И Спаса и Јова, које ми показујеш као пример, и данас се не грозе псовке и поруге, песме ни крчме, а то је пут, који води право у огањ вечни.“

„Та овога ти и онога ти“, продера се чича-Срдан, „зар су те већ толико залудиле оне негдашње коњокрадице. Скрећи оданде, кажем ти, јер ти никад нећеш бити њихов.“

„Молим те, бабо, промисли мало.“

„Хоћеш ли још да идеш у назаренску скупштину, питам те?“

„Мислим данас.“

Тек пређоше ове речи преко Лазарових усана, а чича-Срданова песница паде по челу његову. Удар је био силан, Лазар се заљуља, но брзо се прикупи. У један мах је изгледало, као да ће побећи, али само у један мах, јер за тим обори главу, опружи руке нуз бедра и рече само толико: „Види Бог.“

Ова назаренска узречица још већма ражљути чича-Срдана. Бивало је и до сад, да он замане по Лазару, али онда је Лазар увек гледао врата и измицао му. Сад стоји мирно као јагње и пружа образ, као да чека пољубац а не песницу. И паде и други, па и трећи удар.

„Види Бог.“

„Умукни, несретниче!“ виче чича Срдан. „Зар то