у гроб; осети, колико је пао у очима света, па се згади на себе, а обузе га очајање. „Све је свршено“, мислио је, „најбоље ће бити да се убијем“. И би учинио што је наумио, да брижно мајчино око не спази, шта у њему бива и да му не осујети намере.

Лазар је неколико недеља био као смрвљен — но за тим се некако подиже, не мари шта говори свет о њему, но иде на њиву и ради од ране зоре до мркла мрака. Не грди као до сад, не пије скоро никако, а парасио је и лулу. Недељом се завуче гдегод, па чита, што одавна није радио. „Боже мој, Боже“, молио се чича-Срдан, „да хоће подржати овако, па бих за три-четир године био опет онде, где сам био и пре.“

Но наскоро допаде чича-Срдану глас, који га пољуља већма, но сви досадашњи удари. Чуо је, да Лазар иде у назаренску скупштину и да га је Милан, друг његов одмамио тамо.

Била баш недеља. Чича Срдан једва домили до куће, кад чу ту вест. Одсекле му се ноге.

Одмах зове Лазара. „Лазаре синко“, каже, а глас му дрхће, „хајдемо данас у цркву“.

Лазар се одговара. „Остави ме, бабо, молим те.“

„Али молим и ја тебе; молим те као старији, да ми учиниш“, вели му чича Срдан. „Хајде синко!“

„Зар да сви пиље у мене, шушкају и оговарају ме. Нека их бабо, бар ће се мирније молити Богу.“

„А зар Назарени не пиље у тебе, не шушкају и не оговарају те?“ плану чича-Срдан. „Казуј, несретниче, је ли истина, да си већ дваред одлазио у назаренску скупштину?“

Лазар под претњом свога оца обори за часак очи, али се за тим усправи и рече тихим, али одлучним гласом: „Био сам... Био сам и мислим опет ићи.“

„Па онда?“ пита разјарен отац и само што није очепао сина за прса.

„Онда и у свему другом мислим наставити овако, како сам почео“, вели Лазар, а што год даље