попусти, чим је сејање довршио; али то би још којекако било, јер сад и нема тако много посла, него је зло, што је опет ударио у банчење, пијанку и неприличан живот.

Дође пролеће и сада се догоди нешто, што не памте ни најстарији људи. Свуд никло жито за приповест, само на чича-Срдановим њивама избила тек по гдегде — трава.

„Ваљда се зрно мало закаснило“, мисли чича-Срдан, но кад прође још неколико дава, још никако нема ни трага од зрна. Чуло све село, те претресају шта то може бити. Неки кажу: Буба је, неки: Црв је, но највише их је, који веле, да су њиве уврачане, за то треба чекати младу среду и попрскати усев гаврановом крвљу, па ће онда жито нићи. Но ако жито и није никло, никла је ипак — тајна, и ова нечувена ствар поста свакоме врло проста и врло природна. Лазар је у договору са слугом носио Чивутину жито, које је требао посејати, а њиве је повлачио дрљачом и браном, као да су засејане.

Ово је брука, какве не памти жив човек. Бивало је увек неваљале деце, која су поткрадала очеве, али овако што ратарски син још не учини. Па да се ствар бар мало могла улепшати или претрпати. Голе њиве чича-Срданове, које беху до пре најбоље сређене, сада су вапиле на небо. Ратар од свега највише поштује хлебац. Тешко га добија; у њему види божји благослов, а кад хлеба нема, онда му живота нема. И да је Лазар, у зао час, убио човека, мање би га клели и ружили, но што овако учини.

Из Срданове куће не сме нико живи на улицу. Свакоме поцрвенеле очи од силнога плача, али опет за то нико не преговара Лазару. Обилазе на прстима око њега и пазе, да не учини што од себе, јер му је мати с тешком муком истргла револвер из руке... У Лазару је остало још увек толико поноса и савести, да се згрозио од свог дела. Он увиде, колико је грдно увредио родитеље; виде, како је отерао жену