оставили жену и отишли у крчму. Они остали су мирно остали код куће и место да су се опијали из чаше, они су се опијали са њезиних усана. Само штета, што тај лек код закорела пијанице помаже највише 6 недеља, па онда наступа душевна борба између бокала и жене, у којој борби обично жена подлегне. Онда би требало и опет узети проводаџију и обновити лек, али то не иде, јер хвала Богу нисмо Турци.

Код Лазара је помогао наведени лек месец дана, па онда је испрва ишло по старом, а за тим пође на горе. Сад и по две ноћи не долази кући, јер кад мало забразди, онда: Шта је ту је. Каже: „Кад дођем кући, биће тако и тако вриске и клетве, а то је боље чути доцније, него раније“.

Његови другови давали су му са свим за право. Тако је то, кад жена не уме да буде паметна те увек гради од зла горе. Но дође на скоро време, те Лазару умре жена, а он је сад још више по крчмама. Кућа му је празна, пуста. Бадава је све, научио се на жену, а ње нема... Другови му и опет дају за право; та да: „Човеку није добро да буде сам“, то пише већ и на првој страни св. писма.

Док је Лазар по крчми тужио и оплакивао своју жену, дотле чича-Срдан већ није знао шта ће. Ако тако устраје, мораће цела кућа у просјаке.

Он дакле завеза кесу, затвори добро амбарове и озбиљно се поразговори с Лазаром. Или нек се поправи или — широк је свет, па куд га очи воде.

Лазар је обећао, да ће се уљудити, и као да се уљудио. Његов сусед и друг Милан, с ким је он сваке ноћи банчио, одрекао се рђава живота; оде у Назарене. „Хвала Богу“ рече Срдан, кад му допаде тај глас, „сад су и Лазару одсечена крила“.

Са свим је изгледало тако. Лазар читаве јесени дан у дан иде са слугом на њиву и сеје. Све је лепо средио и Срдану се мили Бог зна како кад види, да је браном повлачио земљу, јер што јесте, јесте; Лазар је радин, да му пара нема. Но Лазарева вредноћа