бар појао у цркви, (то је бар у Новом Саду научио) а појао је као анђео.

Кад се почео момчити, онда је већ ређе појао, али је тим више певао; испрва по рогљеви а после и у крчми. Где се покаже, купи се око њега друштво. Па хајд, што га се лепе цуре и другови му, него се радо разговарају с њиме: бележнички писар, па чак и горчило. Да богме, не на улици, где пече сунце и гуши прашина, него у крчми, под дудом, где се тако пријатно ћерета уз чашу-две пива.

Мал’, мал’, па се Лазар баш упутио. Кад запева:

све те мрави подилазе од милоте, а чује се по целом селу.

Сутра на ноћ, да ко слуша, начуо би где тихо шкрипи брава на амбару Срданову. Нестало Лази новаца, те носи крадом Чивутину мало хране на продају.

Тај „ветар отуд од Горњака“, никако више није годио чича-Срдану. Пре, све ужива, кад га ноћу пробуди песма његова сина, ко вели: „Ако се момак и провесели мало, није зло“, а сад и нехотице погледа на полу празне амбарове, кад чује, где дува тај ветар.

Дошло је и крупније. Лазар се почео по мало картати, за тим по много, па ту су Цигани, па мамур, те се скоро окануо рада.

Да кажем право, било је не само молбе и саветовања, него и боја. Али ништа не помаже. Тада покуша Срдан онај опште познати лек против пијанке и банчења. Рецепт тог лека гласи: Узми проводаџију, нали га добро вином, помешај га с његовим рођацима; остави нек тако постоји ствар две три недеље дана, па направи одатле сватове. Момку подај од те гужваре најслађи комад, девојку, и пијанке ће код њега нестати, као да си је руком однео“.

Заиста, ово је лек, који скоро увек помаже. Ја бар свега знам само двојицу, који су на дан венчања