св. писмо, те као да мало час, читаше нешто одонуд. Онај други био је кржљав, неразвијен, по лицу му урезане страсти, из очију му вири лукавост.

Кад уђе Боривоје, обоје занемише и посматраху га, а Боривоје њих није ни опазио. Одвукао се на даске, које тамо замењују кревет и остао непомичан.

„Да манемо за данас, Лазаре“ — прошапута онај кржљави.

Лазар климну главом и затвори св. писмо. За тим поче лагано ходати по соби.

Треба да вас упознам с тим човеком још сад, бар овлаш, а доцније ћете га често сретати у овој приповеци, — он је тај, кога су прозвали „назаренски владика“.

Срдан Ненадов био је најимућнији ратар у селу Лазаревцу, а овај Лазар му је онај старији син. Срдан је хтео да даде Лазара на школе и да начини од њега свештеника, али се ствар смете. Јер кад је Лазар отишао у Нови Сад у гимназију, на свршетку друге године, поболи му се отац. Послаше кола по Лазара и довели га кући. Доцније се показало, да је и без тог могло проћи, јер се Срдан предигао, али сад није хтео да даје дете од себе.

„Нисам требао“ вели, „тако крупну ствар започињати с најстаријим сином. Нека ја умрем, а остала деца остану мала, ко ће да прихвати кућу? Нек Лазар само оре и сеје, а кад му дорасте млађи брат Светозар до књиге и науке, не марим, ако ће учити и за проту“.

Домаћица Срданова, Јелена, друкчије је мислила; она је хтела да се сврши, што се започело, јер каже: „Сви хвале Лазареву главу и науку, а ко зна, хоће ли и Светозару ићи тако књига од руке“.

Но мушка је старија. „Ти би хтела, жено, да што пре имаш сина попу, па да те љубе у руку“, рече јој чича Срдан опоро и она од то доба, није више спомињала ту ствар.

Но ако Лазар и није постао свештеник, он је