Кад је Боривоје дошао кући, дочекала га је Нада још на прагу. Нуди га вечером, но он промрмља само толико: „Сит сам“, па оде у кошару. Нада му није погледала дубље у очи, (одавна не сме више то да чини) а да је погледала, видела би, да су му очи закрвављене, како то не доликује испоснику.
Око пола ноћи устао је Боривоје, и ма колико да му беху очи закрвављене, видео је, како је Нада пропустила некога кроз вратнице. Онда је напунио стару зарђалу пушку шрафовима, ексерима, кључићима, једном речи свакојаком старом гвожђушином, па је — обе цеви сасуо Нади у прса.
Кад је доцније судски лекар прегледао раздрускану лешину несретне жене, он само рече: „Да кажем, да је ово учинио топ, није, а да кажем, да је ово учинила пушка, и то не може бити.“
Кад је Боривоје онако учинио с Надом, уђе и опет у кошару, те закла коње и краву, за тим вашку и мачку, гуске и пилиће, једном речи, све живо по кући. Срећа, што му онде не беху деца; ко зна, шта би несретник још све починио. Или би га можда дечји поглед уздржао од свега покора — не зна се.
Једини је петао утекао из оног покоља, јер беше на највишем врху дуда. И кад је закукурекао зору, Боривоје је упалио кућу... За мало, па зазвоне звона, купе се људи, а Боривоје излази из куће и полази на далеки пут. Али не у Јерусалим, нити ови људи долазе, да га испрате, нити она звона звоне у његову част; он иде на пут још даљи и од Јерусалима, а опет тако близак; — иде да се преда жандарима. На место Јерусалима, долази — робија.
Назаренски „владика“.
Кад су Боривоја увели у затвор и забравили за њим врата, било је у ћелији још два сужња, и то ратара. Један је био крупан, висока чела, бистра погледа и мирна лика. Наслонио се на сто, у руци му
