У Боривојевцу смо, а по подне је. Баш је време жетви. Кад гледаш с улице, село дошло пусто, изумрло; нема ни пса да залане. Понеко дете, старац или редуша, ако и нису у пољу, притајили се у кућама.

У један мах се подиже с друма прашина нагла, као да је гони вихор. Да ко има соколове очи, запазио би кроз ту прашну маглу коњаника, који је добра коња ознојио и у белу пену обукао, као оно Владета војвода, кад се враћаше с Поља Косова.

Тај је коњаник узбунио псе, те се подигао лавеж, необичан за оно доба. И већ се појављује на прозорима или огради жена или дете, да виде: Ко ли то руши досадашњу тишину?

У тај мах стојала је на бунару и Марта Иванова, млада, једра и лепа жена. Ведро је држала у руци, али се не мицаше: гледала је у ону прашину