Парница око јерусалимске иконе.

Има у Бачкој два велика и прилично богата села. Та су села наблизу и у њима се по највише догађа оно, што ћу да испричам. Најбоље је да прећутим права имена тих села, јер бих иначе морао можда чак и после десет година да се исправљам с онима, који би осетили, да сам их — погодио. Ја та два села назваћу Боривојевац и Лазаревац, јер се у првом родио Боривоје, а у другом Лазар, назаренски прваци ове приповетке. Дао сам и људима друга имена, јер је читаоцима све једно: Звали се они Пера или Паја, Анка или Јованка.

У Боривојевцу смо, а по подне је. Баш је време жетви. Кад гледаш с улице, село дошло пусто, изумрло; нема ни пса да залане. Понеко дете, старац или редуша, ако и нису у пољу, притајили се у кућама.

У један мах се подиже с друма прашина нагла, као да је гони вихор. Да ко има соколове очи, запазио би кроз ту прашну маглу коњаника, који је добра коња ознојио и у белу пену обукао, као оно Владета војвода, кад се враћаше с Поља Косова.

Тај је коњаник узбунио псе, те се подигао лавеж, необичан за оно доба. И већ се појављује на прозорима или огради жена или дете, да виде: Ко ли то руши досадашњу тишину?

У тај мах стојала је на бунару и Марта Иванова, млада, једра и лепа жена. Ведро је држала у руци, али се не мицаше: гледала је у ону прашину